Svo ovo zlo i sve ove patološke nesreće ne dolaze od neke više sile, od nekog Boga. NE- nego od samog čoveka. Sve bede na ovoj planeti, prema nedužnim i slabijim, životinjama, medu ljudima, to su zla i nesrece koje čovek čini svima oko sebe a i samom sebi, iz svih svojih izopačenih frustracija i halaplivosti . Čovek je najveći destruktor, maligno tkivo, zlo na ovoj planeti . A te neke retke velike stvari izgraduju samo duhom veliki, plemeniti ljudi, a ljudske sitnodušne destruktivne gomile samo ruše i grabe za sebe; i upravo će ti neki mali ljudi sve sravniti sa zemljom zarad sopstvenog interesa. Koliko je covek destruktivan po instinktu, to se svagda i svakodnevno pokazuje kroz sve ove beskonačne nesreće, holokauste napuštenih životinja. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila,ubijala kao što ima mnogo onih koji su u svom životu napravili ovakvih ili onakvih, manjih ili većih zlocina upravo nad tim nemoćnim ničijim a svačijim životinjama. A skoro svi ti takozvani veliki ljudi - borci za prava i dobrobit životinja su bolesno netrpeljivi medu sobom, jer su surevnjivi, neiscrpni u svim svojim pakostima prema možda možda i boljima od sebe. Mali ljudi se uvek zlonamerno sprdaju sa velikim ljudima, a veliki ljudi se cesto zlonamerno poigravaju sa krupnim stvarima. Kad se samo uzme koliko na svetu ima ludaka, pokvarenih glupaka, podlaca, i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, čovek izgubi ljubav i snagu u jednom trenutku za takvim životom i tom borbom u takvoj otrovanoj sredini i vazduhu. Toliki broj nakaznih likova učini da nam ovaj svet stvarno izgleda najgori od svih svetova neprekidno ulažući se svom svojom snagom duha, želje,humanosti za bolje sutra svih tih nesretnih napaćenih životinja ; i naravno dodaje se samo po sebi odmah i to da svemu tome upravo zbog bolesne pohlepe, frustrirane iskompleksirane ljubomore, zla, ne može se videti skorog ni konca ni kraja ovom hororu…. A sve to nemilosrdno proždire nesretne napuštene životinje. Kao da je prirodom pandemije naleta svega lošeg i zlog proglašena beskonačna borba izmedu svih tih kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv razumnih, poštenih protiv podmuklo licemernih i profitersko trulih. A u korenu, u začetku ove zaštitarske priče je postojala čudna ideju da izmiri dve protivrecenosti: kako istovremeno postoji taj neki Bog koji je svemocan, i zlo koje satire te loše ljude. Sve te kletve, proklinjanje na objavama o nesreći životinja kao da želi da opravda tog nekog Boga, tvrdeći ili živeći u iluziji da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi onda nagrada postojala za jedne, a kazna za druge…. a nigde ničega od svega toga. I tako je evidentno da para oči da mnogo, mnogo njih imaju strašno puno hrabrosti prema svima onima koje smatraju za svoju potencijalnu konkurenciju za koju nema mesta u ovoj mučnoj mračnoj krvavoj priči nego prema sebi samima. I eto,da nije toga, možda ne bi bilo toliko zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude iskreno strog prema sebi i pravedan prema drugima. Postoji puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugima, ali nisu bili strogi prema sebi samima, i zato su bili skoro uvek omalovaženi, diskriminisani,ispljuvani u skoro svim pokušajima i ostvarenjima dobra. Tretirani su bili više kao diletanti u svojim delima, nego artisti tog istog dobra. Njihov pravednost i težnja ka zajedničkoj jačini je skoro uvek bila osuđena na propast, ako nije bila u pitanju tuđa licnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi samima, kao što je i pravednost prema drugima - u ovoj priči mučnih životinja ,sve zavisi samo od sopstvene empatije,dobrote. Pravednost je jedno vrlo retko i divno, uzvišeno osecanje, i masa njih pokazuje tu neku njima svojstvenu pravednost vrlo cesto više laskajuci sebi i svom frustriranom egu ,nego poštujuci drugog. Kvalitetni, pravi ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što možda nikada ne bi oprostili sebi samima.
Svi ljudi imaju skoro slične ili čak iste mane, ali ipak nemaju iste vrline i u tome je i sva razlika izmedu tih nekih velikih i malih ljudi. I ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama…medutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama tražeći ih čak i tamo gde ih nema ne bi li podhranili svoj iskompleksiran frustriran ego.
Od svega što je čovek u ovim poslednjim vremenima posejao, ništa nije rađalo brže i više nego zavist, mržnja i zlo. Ljudi su se u ovim mračnim vremenima brže i na spektakularno ružne načine fanatizovali pre nego otrgnuliu i vratili u srž i zdrav kontekst borbe za prava i dobrobit životinja. Koristoljublje koje je u ekspanziji je uvek bilo sastavni deo, nedeljiv od mržnje. Iz koristoljublja se ljudi odricu svega, sebe samih i svega humanog. Bolesna konkurentnost, humanost iz pohlepe, sve je to ostatak ljudskog moralnog posrnuća, a sa vremenom koje neumoljivo teče i nosi živote nedužnih bića sve to bi trebalo da čovek, sa svim ovim mučnim, mračnim osvedočenjima potisne, eliminiše. Jer u ovoj priči na prvom i jedinom mestu su životinje…. Medutim, na tragičnu žalost, izgleda baš drugačije… da je sve to jedno slepilo ljudskog ipak bolesnog instinkta, koje teško da će moci bilo šta, čak ni holokaust nesretnih životinja da iskoreni. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u poštovanju a u ovoj priči nema mesta za taj mulj... Da li je jedini lek protivu ovog ljudskog moralnog posrnuća ipak empatija…ako je sve to u opšte moguće jer je masovni domet gomile ljudi kletva, pljuvanje i saplitanje svih za koje i pomisle da mogu da im oduzmu dobitak i veličanstvenu zastitarski slavu. A zaboravljaju sitnicu da je svaka mržnja, saplitanje, omalovažavanje u stvari sugestija samog sebe, i zato u ovoj priči oko napustenih životinja, njihovom opstanku i pravu i dobrobiti, svi oni se fanatizuju u toj kvazi ljubavi, a zna se šta je to sto je protivno u svim ljudskim instiktima u ovoj priči svačijih a ničijih životinja koje im prave unosan biznis… A fanatizovati se u dobru i svim svojim delima u borbi za sva ta bića koja zavise od čoveka , to znaci biti čovek u pravoj snazi i vrednosti te reči, satkan od prave istinske empatije.
