Daleko od svega

  Ova epizoda počinje u otmenom biznis parku. Sve je tako lepo sređeno i nalickano. Sve odiše harmonijom, skladom i profesionalizmom. Pred zimu, jesen uveliko oduvava lišće. Radnici koji u komšiluku rade zabušavaju. Trljaju ruke na ovoj hladnoći ne bi li se ugrejali. Scena ide u jednoj od kancelarija, do jednog stola gde jedna japi uštva misli… Teško je prikupiti se u reč dve i napisati samo…

Sinoć… Ne znam šta je bilo sinoć!? Ne znam šta se dešava ovih dana, ne znam zašto! Nije ni bitno….

U agoniji trovanja od kobasica, ili nekog stomacnog virusa nastaje scenario za ovu epizodu… Čovek shvati koliko je život lep tek onda kada je blizu toga da ga izgubi… Ja sam umalo umro preksinoć. Ne kao u holivudksim filmovima vičući “slobodaaaaa” ili “spartaaaa” već na ovaj domaći, balkanski način, na putu od mog kreveta do wc-a, koji, i ne tako dugačak ipak deluje ponekad kao večnost. U tim…

Jedan divan majski dan! Otkud već maj i šta se to deilo sa satom stvarno ne znam. Nakon što ustanem, popijem terapiju i sve one stvari koje sam sa neta pokupio od kojih ću verovatno da živim još 250 godina i time kompenzujem ovo moje nepoznavanje u sat, vreme i kalendar. Sednem malo, i za razliku od nekad ne čitam sadržaje deterdženta i omekšivaša, ne brojim pločice, počnem malo da vrtim i trljam…

Dugo sam tražio pripadnost, prosio za mrve potvrde, dokaza, ko sam, čiji sam. Nemilice gurao sam se u razne skupove i skupine, pokušavao da otvorim odavno zaključanie i odavno predoređene kapije i pridobijem epitet koji bi me okarakterisao kao “naš”. Naraočito nakon smrti roditelja, sve se nekako razbuktalo, pokušavao sam očajnički da nađem svoje mesto, svoje korene, da se nakalemim negde ne bih…

Ni sam ne znajući koliko moja činjenja deluju na druge ljude bazam životom uokviren u svoje kosti glave… mozak misli da čini i radi sve što je u mom interesu, pronalazi tragove, izvodi zaključke, navodi na presude i kazne bez prilike za žalbu, bez prilike za ispravku, bez i jedno žao mi je… Mozak, Bog, ego ili prosti ja… Ako sam ja onda zasigurno izbegavam da vidim istinu prosipajući spstvene…

Ne pišem, ne želim da pišem, uklavirio sam da kad god da imam inspiraciju ja zapravo nisam dobro… Potiskujem, prekrivam, zatrpavam je jako dugo vrmena. Nisam ni siguran hoće li ovaj tekst ugledati publiku ili će završiti na groblju odavno započetih… Naleteo sam na sliku Vuka Bojovića i Samija koji je zapalio iz zološkog vrta 1988. Koji je još onomad kad je sve bilo u redu, bajno i sjajno hteo da…

Hodam Bulevarom… danima… od Cvetka pa dokle stignem i nazad… Rekreacije, smirivanja živaca i samoće radi… Sve se promenilo, na kraju krajeva i jedan drugi ja hoda tim promenjenim ulicama. Prepoznajem lokacije gde sam nekada kupovao obuću, pio pivo, išao na šišanje, išao da se slikam za dokumenta … toga više nema, ne postoji, a ne postojim ni ja onakav. Ljudi su potopljeni u nekakvu kiselinu.…

Tekst posle dugo vremena... jedan iz devedesetih... 200 na sat...

Prestao sam da pišem… potpuno… Malo namerno, a malo sam i izgubio volju kada su mi ukrali laptop na kojem sam imao gomilu rukopisa i veliki deo četvrte knjige koji takođe nemam sačuvan. Proživljavam tekstove obično u svom umu, sve je gtovo isto samo ih ne zapisujem. Kada bi razmotavao od danas do poslednjeg teksta nisam pisao o tome kako sam završio konačno sa osnovnom školom. Nisam pisao o…

Prošlo je tako mnogo vremena da se sve rastopilo i rastvorio, da je sve postalo vodeno, bledo, isprano. Svaka vest se uguši ne bih li to zaista konačno posle toliko godina iščezlo i nestalo, i ne bi li se svelo samo na još jednu priču. Još jednu propalu priču, koju eto kako gazim kroz život zaključujem da ima svako. Baš ni malo nisam poseban i drugačiji, kliše od kojeg sam toliko bežao. Ja živim…

Često sebe uhvatim kako pokušavam da preračunam šta je moj ćale radio u mojim godinama. 1988 godina, još uvek je živeo lepo, još uvek se nisu desile devedesete, pre deceniju sagradio je kuću, pre deceniju dobio je mene. Ja i nemam sećanja iz tog perioda, samo fragmente, slike razbacane u mozgu, poneki dodir, poneki osećaj, poneki miris, samoća i tada, ljubav koja je neprestano tekla od majke i…

Ceđena pozitiva od teksta... motivacioni za početak goidine... prestupne godine

Ne smem više da mračim, ne smem da budem nezadovoljan, ne smem cak ni da se žalim…neka ova prestupna godina bude ta u kojoj ću ja na poustom ostrvu da probam da izvrnem perspekivu i sagledavam sve sa poitivne strane…. Svaka četvrta… Pa eto da počnemo sa hvalospevima… Proslava nove godine bila je vrhunska! Ne, neću da vam pišem da sam kaluđeračke glave zamenio ostružničkim, niti da su cepali…

01.01.2024. neverovatno, kad pre? Još uvek grešim ponekad kad pišem datum 2022. umesto 2023. a evo nas u 2024. Za sve one koji su se upravo uključili da rezimiramo, Nova godina… Srećna vam bila… za mene, možda i najbolja u poslednjih nekoliko ako uzmem u obzir da zbog univerzuma, pozitivnih vibracija treba uvek biti pozitivan i gledati to sa strane one čaše koja je polu puna a ne polu prazna.…

Odlučiti… najveća borba posle 45. godine… Danas sam sedeo sa prijateljicom na ranojutranjoj kafi kada je izjavila, “ja odlučujem po jednom vrlo jednostavnom principu, pomislim samo hoću li se kajati zbog te moje odluke, ako je čisto ne, onda odlučujem i idem dalje”… Pomislih kako je to jednostavno… kod mene ide hoću li se kajati, hoću li nekog povrediti, nekoliko tih “if” i onda jedno “može li…

Prođe sinoć neki crni auto pored mene, vozač svira, maše, smeje se, očigledno me zna. Ja zbunjen, vidim neki osmeh koji mi deluje poznat, ali mlađanog momka ne znam. Otpozdravim i zbunjen nastavim dalje. Posle nekih desetak minuta razmišljanja sine mi da je taj dečko onomad u ovo vreme, pre neku godinu, imao problema sa slinama dok je pravio sneška sa mojom decom. Da, to je klinac iz kraja koga…