Jos mogu poneki osmeh da slazem

Una - potrebna si mi kao nikotin! I tu ništa ne pomaže, ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slučajevi tog bednog iskustva, ni sva poniženja na koja je osuđen čovek koji voli.

Tisina, tama , usporenost , kapi kise se slivaju niz oluke i emituju onaj izuzetno poznat iritirajuci zvuk, pa cak i glup bi shvato da se radi o jednoj Februarskoj noci. Cesto sam prezivljavao ovakve noci, ne lako, ali uporno i istrajno, jer sta mi drugo i preostaje. Ne razlijuje se ova noc od ostalih samo zato sto je Februarska, mogla bi to biti i noc u nekom drugom mjesecu, mozda cak i Julu, ali, ona je karakteristicna po tom osjecaju usamljenosti koji izaziva u meni. Puna tuge , sjete , prpustenih sansi, laznih obzira, tuznih ljubavi i svega drugog sto mi neda mira i sna.

I ne pokusavajuci previse da se opirem, jer znam da sam tu bitku izgubio prije nego sto sam je i poceo, krecem u dugo,dugo razmisljanje. Prisjecam se  starih  dana, smisljam neki novi scenario za vec davno  zavrsene price, cesto zalim jer sam bio dobar, a isto tako i jer nisam, i tako u krug.  I tako zamjenivsi sobu za biosko a plafon za platno pustam neke stare filmove u novoj reziji, i radujem se da je sada napokon sve ispalo kako treba, naravno, u masti. Pa se pitam zasto je to sve  tako, zasto je sve tako surovo u stvarnosti, zasto ne mozemo biti sa onim koga volimo, zasto ljudi odlaze, zasto se mijenjaju,zasto ljudi nama bliski pate a mi to gledamo bespomocno, bez ikakve sanse da pomognemo. Noc ide, kisa jaca , a ja vrtim sve vise i vise filmova, i postavljam jos hiljade pitanja, ali kao odgovor jedino cuje huk vjetra i kapi kise.

Kazu da je ljubav slepa, pa i ne znam, ali osoba koju sam smatrao za moju najvecu ljubav kao da i jeste. Voleh je svim srcem, dok god da sam bio sa njom osjecao sam se kao da sam u oblacim, srecan nasmejan. Nasmejao sam je milion puta, ne da bi ona mislila da sam duhovit, vec zato sto je imala najlepsi osmeh na svijetu. Sama pomisao da je neko povrijedi , da je izgubim bila je za mene previse teska, pa bih je zagrlio cim bih je vidjeo, pozelivsi da uvijek bude dobro. Bila je u svim mojim zeljama, od bogojavljenske zelje do zelje koju pozelim vidjevsi zvijezdu padalicu. Da li sam rekao da je volim, da, ali i njoj kada sam to rekao ne dobih odgovor, vec  samo pognu glavu i ja u njenom oku vidjeh onu prazninu koju je imala kada sam je upoznao, koja me je privukla, i koju sam zeleo da popunim srecom i ljubavlju. Plasilo me je to , znao sam da voli njega, ali ja nisam odustajao dugo i dugo.Ali jednog dana kada mi je svega bilo dosta, dodje ponos da uradi svoje, prekinuh da joj se javljam, ljut i besan jer nisam mogao da vjerujem da ne umije da cijeni sve sto sam radio za nju, i da mi ne uzvrati bar  trunku moje silne ljubavi . Ne zeljeh da  ostanem ni prijatelj sa njom , u glavi mi je bila jedna misao, zaboravi je .. Nadao sam se da ce se vratiti, jer osobe koje te vole kad tada se vrate , ali ona ne , zato jer me nije volela. Sreo sam je prije neki dan bila je srecna, neko je ipak bio uporan i uspio je popuniti tu prazninu u njenim ocima. Ne rekoh joj srecno , ta fraza mi je otrcana, rekoh joj: “ Zavoli nekoga ko tebe volii upola kao ja , to ti je i vise nego sreca, bleso moja ” ..