...

Pišem ti poslednji put Ne zato što ne znam šta bih pisao Već zato što više nema smisla. Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš. Pišem tek da znaš da više neću pisati. Možda odavno ne čitaš? Možda si pre mene shvatila Da mojim rečima nije mesto u tvojim očima? Život mi je prošao u čekanju tebe A jedino što sam od tebe imao Bilo je ono što sam pisao. Odavno bih prestao Ali to bi bilo kao da sam digao ruku od tebe Ne bih to sebi oprostio. Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila Da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti Budem ja. Pišem ti poslednji put. Pišem kao da mi nećeš nedostajati Kao da te se nikad neću setiti Kao da nemam čega da se sećam Kao da sam siguran da ću moći bez tebe Kao da sam siguran da ću biti bez tebe Kao da imam Bog zna šta da ti kažem Kao da više nikad bez razloga, i bez tebe, Neću zaplakati. Pišem ti poslednji put Da bih prvi put prećutao koliko si lepa Koliko si života dala mom životu Koliko ničeg osim tebe nije bilo Koliko me je čak i tuga radovala Jer je tvojom zaslugom odsela. Pišem ti poslednji put Da bih i ja znao da je poslednji. Da shvatim da nemam ništa sa tobom Kao što ništa bez tebe nisam imao. Da stavim tačku na prazan list. Kraj priče ipak ne znači i kraj sveta. Prepoznat ćeš nas nekad u tuđim slovima Ali to nećemo biti mi To neka druga nekom drugom neće verovati na reč. Pišem ti poslednji put Da ne bude da sam te ostavio bez reči Da ne bude da sam nestao bez traga Da ne bude da nas nije bilo. Pisat će ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš. Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita