#spavati

Ležali smo zagrljeni i gledali se u oči. U sobi je bio mrak, ali po njegovom telu presijavala se svetlost malenih zlatnih sijaličica koje sam prethodnog jutra izvadila iz neke stare drvene kutije. Gledala sam u njegove oči i u njima videla kosmos, boje mašte, pa čak i poneki cvet, leptira i pesmu. Videla sam sve što sam ikada želela, sve o čemu sam sanjala... Poljubila sam ga još jednom, a on se nasmešio. Privukao me je bliže sebi i šapnuo mi da treba da spavam, zatvorio je oči i za nekoliko minuta zaspao. Ali ja nisam. Gledala sam ga, čini mi se, satima. Igrala sam se uvojcima njegove crne kose i mrsila je kroz prste. Pitala sam sebe ,,Zašto jednostavno ne sklopiš oči i zaspiš, Nina?'' Možda sam ja i želela da spavam, ali moje oči nisu želele da prestanu da ga gledaju. U glavi mi je bilo milion isprepletanih i nepovezanih misli i pitanja. Da li je moguće da je moj prvi dečko u životu ujedno i poslednji, da li je on ljubav mog života? Da li ćemo se venčati? Zna li on koliko ga volim? Palim cigaretu i lagano ga budim. Poluotvorenih očiju uzima telefon. ,,Bebo, pola pet je, zašto ne spavaš?'', pita me tiho, skoro šapatom. Slegnula sam ramenima trepnuvši nekoliko puta. ,,Volim te, Mario.'' On se nasmejao. ,,Volim i ja tebe, blesice moja malena.'' Pa onda ona naša glupa dečija igra ,,Ja tebe volim više''. Zagrlio me je snažno i nedugo zatim sam i ja zaspala. Tada sam shvatila da više neću moći da spavam, ako nisam u njegovom zagrljaju...

Tko je još samnom 🙋‍♀️🙋‍♀️