#skromna

Dok slušam moje najbliže kako govore o skromnom životu, zlatnoj sredini, mirnoj sreći i malim radostima, zapitam se kad su se moji snovi toliko promenili i kad sam postala toliko drugačija od svih njih.

Bila je sasvim obična djevojka. Skromna. Sitnice joj boje život, sitnice su njen život. Djevojku kao ona sretneš jednom u životu. A eto ja sam bio taj sretnik. Jesam ponosno to kažem. I tek sad shvatam šta sam izgubio. Nije tražila mnogo. Tražila je sličnog sebi, baš onako rijetkog kakva je i sama. A ja. Očito nisam na vrijeme to prepoznao. I sad se kajem. Al' džabe, jer ona sretna je tamo daleko. S'drugim, a ne krivim je, zaista!! Dala mi je sve, a ja nisam cijenio. I sad neko drugi zna da cijeni tu njenu skromnost. Tog sanjara u njoj i zna da je prati. Dok joj svako jutro boji omiljenim bojama. A ja. Ja se sa suzom u oku sjećam... Pa ta djevojka je nekad bila moja. Samo bila...

Nie radzę uważać, że jest się niefajnym i być tak wymuszenie skromnym, że aż chce się wszystkim rzygać.