Isaija Berlin, 2012. Koreni romantizma, Melonova predavanja u Nacionalnoj umetničkoj galeriji, 1965. Vašington, DS (urednik britanskogizdanja: Henri Hardi; preveo sa engleskog: Branimir Gligorić; stihove prevela: Nataša Tučev). Službeni glasnik: Beograd, 183 str.
Knjiga Koreni romantizma predstavlja, na nekoliko nivoa, vrlo zanimljivo štivo. Pre svega, tekst koji se nalazi pred čitaocem nije osmišljen da bi bio objavljen. Reč je o transkriptima predavanja koja je Isaija Berlin (1909-1997) držao u martu i aprilu 1965. godine u Nacionalnoj umetničkoj galeriji u Vašingtonu. U narednim godinama i decenijama, on je prikupljao beleške u nadi da će razraditi i napisati revidiranu verziju studije o romantizmu, ali se to nije dogodilo. Tako je na osnovu zvučnih zapisa ovih izlaganja koja su emitovana u više navrata na Trećem kanalu BBC-a, Henri Hardi, nakon Berlinove smrti, priredio ovu knjigu i odabrao joj ime: The Roots of Romaticism. Moguće je zapitati se zašto su gotovo pedeset godina kasnije reči Isaije Berlina zavredele da budu objavljene i na našem jeziku? Da li je reč o nekakvom nasumičnom izboru rariteta ili Berlinove improvizacije mogu i danas biti pokretačke? Rečima Henrija Hardija, preuzetim iz predgovora: “ova knjiga je jednostavno pripremljen transkript predavanja i poseduje svežinu i neposrednost, snagu i uzbuđenje, koji bi u u izvesnoj meri bili izgubljeni u pažljivo priređenoj i proširenoj verziji”(9-10). Međutim, ovo svakako ne bi bilo dovoljno važno da se iza tog naročitog oklopa ne nalazi sadržaj koji je neizostavan za svakog ko se bavi istorijom ideja, ko pokušava da razume izvore, razvoje, nosioce, transformacije ideja.
Kroz prvo poglavlje U traganju za definicijom Berlin iznosi svoju tezu da je romantičarski pokret bio “džinovska i radikalna transformacija” (21), koja je imala ogromnog uticaja na imaginaciju savremenika. Tu radikalnu promenu, “posle koje više ništa nije bilo isto” (21) on ilustruje jednom imaginarnom situacijom. On moli čitaoca da zamisli razgovor sa nekim iz XVI veka ko se bori u velikim verskim ratovima koji su u to vreme rastrzali Evropu. Pretpostavlja šta bi bilo kada bi jednom katoliku koji je učestvovavo u neprijateljskim pohodima tog vremena rekao:
“Naravno, ovi protestanti veruju u ono što je pogrešno; naravno, verovati u ono što oni veruju znači izazivati prokletstvo; naravno, oni su opasni po spasenje ljudske duše, od čega ništa drugo nije važnije; ali oni su tako iskreni, oni tako spremno umiru za svoju stvar, njihov integritet je tako veličanstven da se mora osetiti izvesno divljenje prema njihovom moralnom ponosu, uzvišenosti i spremnosti da to urade”(25).
Berlin, zatim kaže da je takvo osećanje bilo neshvatljivo pre romantizma i da je uspostavljanje ove vrste mišljenja o Drugom bila prelom u Zapadnoj tradiciji. Ali kako razumeti šta je romantizam? On ne navodi definiciju jer definisanje vidi kao neku vrstu zamke, već pobraja različite karakteristike romantizma izvlačeći odatle problematizacije. Romantizam je primitivan, priprost, koliko i bledoća, groznica, dekadencija, ples smrti, sama smrt, kipeća punoća i bogatstvo života; žestina, sukob, haos, mir, sklad sa prirodnim poretkom, “muzika sfera”. Reč je o egzotičnom, grotesknom, misterioznom, podjednako kao i velikim dvorcima, lovačkim trubama, vilenjacima, džinovima, grifonima, vodopadima, vampirima, tami, iracionalnom, neizrecivom. Romantizam je i seoski narodni život, slika gotske katedrale, zamagljenosti antike. Romantizam su drevni koreni, uživanje u prolaznom trenutku, nostalgija, sanjarenje, osećanje otuđenosti, lutanje po dalekim mestima i dalekim vremenima, naročito srednjem veku. Romantizam je i neobuzdani egzibicionizam, Nerval koji po ulicama Pariza vodi na uzici jastoga ili zelene perike i crveni prsluci. To je i pijenje iz ljudske lobanje, cinična ironija i đavolsko smejanje.
U ovoj širini Isaija Berlin vidi neobično otkriće, ukazujući na teškoću proučavanja predmeta istraživanja koji je odabrao. Izbegavši da se izgubi u šumi romantičarskih opštih mesta, on u narednim poglavljima ukazuje na kompleksnost romantizma i njegovu snažnu isprepletenost sa prosvetiteljstvom.
Drugo poglavlje knjige Prvi napad na prosvećenost koji otvara tu zapretenost i širinu romantizma, otpočinje navođenjem tri tvrdnje koje su fundamenti zapadne tradicije, oslonci prosvećenosti, a koje je romantizam slomio. To je shvatanje da se na sva pitanja može dati odgovor, da se svi odgovori mogu saznati i da svi odgovori moraju biti međusobno u skladu. Dakle, prema Berlinovom shvatanju, romantizam je doveo u pitanje da je život ili priroda neka vrsta slagalice i da je jedina teškoća za onog ko istražuje u tome da nađe način da sve uklopi. Treće i četvrto poglavlje se nadovezuju pričama o Istinskim osnivačima romantizma i Neobuzdanim romantičarima.
Najznačajnije poglavlje za antropologe i arheologe jeste rasprava o nasleđu romatizma. Reč je o delu knjige koje nosi naziv Trajne posledice u kome Berlin nije promoter romantičarskih, na uštrb prosvetiteljskih ideja. On naprosto kaže da smo mi deca oba sveta i da nije loše da znamo kako da se nosimo sa sumnjama koje nam ta pozicija donosi. Potrebno je razumeti da romantizmu dugujemo mnogo, a pre svega, “da postoje mnoge vrednosti i da su one nespojive; ideju mnoštva, neiscrpnosti, nesavršenosti svih ljudskih odgovora i aranžmana; ideju da nijedan odgovor koji polaže pravo da bude savršen i istinit, bilo u umetnosti ili životu, ne može u načelu, biti savršen ili istinit”(155). Međutim, najbolji obrt donosi uvid u Berlinovu perspektivu sagledavanja trajnih posledica ovakvih ideja. On nas upozorava da je i fašizam iznikao iz korena romantizma. Nasuprot tome, strastveno i fanatično učenje romantizma neočekivano je dovelo i do uvažavanja neophodnosti tolerancije prema drugima, uvažavanja “nemogućnosti uterivanja ljudskih bića u tor koji smo za njih stvorili ili nametanja rešenja koje nas je zaposelo”(155).
Najuzbudljivije u interpretaciji Isaije Berlina je praćenje metamorfoze ideje, razvoja ideje, osmatranje složenosti romantizma puštene u svet i njena neočekivana grananja.
“Rezultat romantizma je liberalizam, tolerancija, obzirnost i uvažavanje nesavršenosti života; neki stupanj povećanja racionalnog samorazumevanja. Ovo je bilo veoma daleko od namera romaničara. Ali, istovremeno - i u toj meri romantičarsko učenje je istinito – oni su najsnažnije naglasili nepredvidivost svih ljudskih delatnosti. Oni su bili uhvaćeni u vlastitu zamku” (155).
Preuzeto sa: http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/f6291d6e99374009a25ee4d263e1cf78.pdf
