“Zaboravio sam pesmu jednu ja, pesmu jednu sto sam svu noc slusao..”
Zaboravila sam ko sam. Zaboravila sam ko si ti, ko smo mi, ko su svi ovi ljudi koji postoje na planeti. Strasan je ovaj zaborav. Moze te opasno prodrmati.
Kako je tuzno kada zelite nesto toliko jako, da od jacine zelje izgubite pojam o stvarnosti, vremenu i zivotu. A sta ja to uopste i zelim? Tebe? Ne, ne volim tu patetiku. Ali volim da te vidim u snu. Volim da nas vidim zajedno i da osetim sve vibracije koje postoje medju nama. Muziku koju mi stvaramo, nijedan kompozitor ne bi mogao da osmisli. Zivim od sna do sna. Od iluzije do iluzije. Nije mi to dobro, znam, ali tako mi je lepo. Stvarnost je okrutna i nemilosrdna, ali je stvarna. Ja zivim u njoj i borim se sa njom svojim jadnim nacinima. Kako pretvoriti san u javu, postoji li nacin? Moze li mi ga neko otkriti?
Svako jutro mi je isto. Borim se sa sobom zbog potrebe da ne ustanem, da sanjam, da zivim. Mada i ja sam covek, ne mogu tako zauvek. Hocu tebe, sebe i javu. Hocu nas u javi. Necu da zaboravljam daleke snove i onda se uporno raspravljam sa svojim mozgom zbog njegovih postupaka. Necu. Mozda i nije bitno sta ja hocu ili ne. Oblikovala sam te od oblaka sa neba, od proleca i cveca, od svega najlepseg sto sam mogla da pronadjem. Tvoj glas je melem za usi, tvoji pokreti su hipnotizirajuci, tvoj stav je odmeren i dosledan, ti si savrsen. Ili ipak nisi? Nismo ni svesni sta sve snovi mogu da ucine coveku. A ti nisi savrsen i to mi nije bitno. Bitno mi je da si tu, takav nesavrsen, da stvaramo nedostizne melodije i da nam svi zavide. Bitno mi je da sam srecna, da si srecan, da je svaka ljubav srecna. Hajde malo da se volimo i da uzivamo. Hajde, znam da to mozemo. Ja cu izaci iz svoje zone komforta, ti ces izaci iz moje glave i mog univerzuma i postojacemo samo mi. Moji atomi koji vole tvoje atome. Tvoje zvezde koje vole moje zvezde. I svi ce misliti da smo ludi i nezreli, ali mi cemo se predati i udisati najlepse mirise koje retko ko dozivi. Zato mi izadji iz sna, iz potencijalnog zaborava, izadji i neka ti se svako divi.
Kada sam konacno videla tebe, tu preda mnom, kako tvoje reci sijaju i kako tvoj glas mirise, tada sam shvatila da je za srecu potrebno malo hrabrosti i malo volje. Jer cutanjem i strahovanjem ne mozemo usreciti sebe, a ni druge.
