#parodija

Niko od nas ne bi trebalo da živi pored nekoga ko po običaju govori istinu; ali, hvala bogu, niko od nas i ne mora. Neko ko po običaju govori istinu jednostavno je nemoguće stvorenje; takvo ne postoji; ono nikada nije ni postojalo. Naravno, ima ljudi koji misle da oni nikad ne lažu, ali nije tako - i ovo neznanje je jedna od stvari koje posramljuju našu takozvanu civilizaciju. Svako laže - svakog dana; svakog časa, kad je budan; dok spava; u svojim snovima; u svojoj radosti; u svojoj ožalošćenosti; ako jezik ne pokreće, njegove ruke, njegova stopala, njegov stav, odaće varku - i to namerno. Čak i u propovedima - ali to je već otrcana priča.

  Pisac: Mark Tven. Knjiga: “Izveštaj o karnevalu zločina”. Esej: “O propasti umetnosti laganja”. Izdavač: Službeni glasnik, 2009. Ilustracija: Glen Baxter ~ 'Failure No. 77'. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture →  ✓ Iskušenja instant iskupljenja →  ✓ Stara kriza u novom odelu → 

Obuka je podeljena na više Moodle modula, pa je predviđeno da se u okviru drugog izučavaju opšte i međupredmetne kompetencije. Pre odgovarajućeg kompleta pitanja, hrabro se ističe: “U savremenim obrazovnim sistemima više se ne govori o sticanju znanja nego o razvoju kompetencija.” Probaćemo ovog puta da zanemarimo “slona u sobi”, koji nastavnicima opšteobrazovnih predmeta u gimnazijama otvara oči za činjenicu da se u obrazovanju ne govori o znanju. Ošamućeni spoznajom, iskolačenih očiju čitamo pitanja:

Kako Vi razumete pojam kompetencije?

Koja je razlika u značenju izraza „znati nešto“ i „biti kompetentan za nešto“?

Da li je to isto ili se razlikuje?

Ako ne želite da odustajanjem dodatno finansijski oštetite svoju matičnu školu, koja vas je o svom trošku svesrdno uputila u toplinu sopstvenog doma, pred sopstveni računar, u sopstveno slobodno vreme, na učenje na daljinu, valja nekako i odgovoriti.

Odgovor:

Negde pri početku teksta „Poslodavci traže više od teorije“[2] navodi se izjava, po svemu sudeći fiktivne ličnosti, Milice J. (možda po uzoru na Jozefa K.):

• “Ne znam ni sama gde sam sve konkurisala. Nije da me nisu zvali na razgovor za posao, ali kad čuju da nemam nikakvog iskustva, iako sam imala visok prosek na fakultetu, ostane na tome da će me pozvati. Eto i dalje sam bez posla.” – jeca naša vrla Milica J.

Na kraju članka (objavljenog u Blicu, Novostima…) navodi se: „Ovaj materijal nastao je uz finansijsku podršku Evropske unije“. Pozivam se, eto, na navedeni prilog jer i ministarstvo ima istog sponzora. Rezonujemo, sa vrlo malo razmišljanja, da visok prosek nije garant zaposlenja. Jednačina je jednostavna i jasna: “nikakvo iskustvo” + “visok prosek” = “bez posla”. Iskustvo treba steći radeći, na veliko zadovoljstvo gospode poslodavaca, bez novčane nadoknade – recimo volontiranjem. Koliko je novca društvo uložilo u te nabeđene “visoke proseke” a “bez posla”! Hvala multinacionalnim korporacijama koje p‹r›oberu barem one ponajbolje. Kad velikom pomažeš, nisi ni ti mali - “tvoji su te drugom dali.” Dalje saznajemo:

• “Naš visokoobrazovni sistem nedovoljno ili uopšte ne obezbeđuje da mladi steknu praktična znanja koja savremeno tržište rada traži. Radno iskustvo, veština timskog rada, obavljanja više poslova u isto vreme i rad u fleksibilnijim uslovima su ono što poslodavci traže.”

Šta nakon jezgrovitog izlaganja menadžera programa za mlade „Građanskih inicijativa“, dodati kada je i slepom sve jasno? No, ponavljanje je majka znanja. Pre svega, novo obrazovanje treba da se iskuje shodno zahtevima „poslodavaca koji traže“. Traži, traži, pa ćeš naći. Što? Što? Fleksibilnije uslove rada već su pronašli, to je jasno svakome kome svakodnevni hleb nasušni zavisi od hirovitog poslodavca. Nema fiksnog radnog vremena, nema garantovane zarade, nema socijalnog osiguranja… Dovoljno fleksibilno?

 “Obavljanje više poslova u isto vreme?” Možda se pitate da li je to izvodivo? Pitate se, pitate. Zato što niste kompetentni! Kao što svaki kolega fizičar dobro zna: “nastavnik koji se povinuje kvantnoj pedagogiji može biti u kvantnoj superpoziciji različitih stanja”. Pojasnimo. Na primer, kreditno ste opterećeni kod neke inozemne banke. Dakle, vi u isto radno vreme privređujete i za domaćeg poslodavca i za stranog kreditora. Jasno? Jasno. Moguće je zamisliti da i sam poslodavac vraća dug nekom stranom investitoru poput Svetske banke ili Investicione banke EU. U tom slučaju, vi u isto radno vreme udarnički valjate klade za svog inozemnog kreditora, potom domaćeg poslodavca i naposletku njegovog stranog investitora po izboru. Itd. Što vrednije radite, dugovanja brže rastu. Ovo rezonovanje prevazilazi zakone (kvantne) fizike i logiku zdravog razuma pa se polako približavamo zoni sumraka. Škiljeći tako u polumraku, naziremo ipak izlaz - dodatno zaposlenje, jedno, dva, tri… Đipate sa posla na posao poput vredne žabice. Da li je to što (u)radite kvalitetno? Ne zamarajte vašu vrednu glavu takvim pitanjima. Vi stičete šarenoliko “radno iskustvo” i dragocenu “veštinu timskog rada”. Tako poslodavac ište.

Možda se pitate i sledeće. Ako vi radite dva, tri posla, ne smanjujete li time mogućnost da do zaposlenja dođe neko ko trenutno nema ni jedan radni angažman? Da ja vas nešto pitam. Šta ste vi? Žaba gatalinka? Radi se o “naprednim međupredmetnim kompetencijama” i nemojte se razočarati ukoliko ne ukopčate sve iz prve. Vaše je da “obavljate više poslova u isto vreme u fleksibilnijim uslovima”. Zasučite rukave i nogavice, i priključite se opštem đipanju. Dugovanja, hvala integracijama, ima dovoljno za nekoliko pokolenja. Međunarodna zajednica nas neprekidno hvali. Ima, eto, razloga za ponos… i nova zaduženja.

Šta ćemo sa studentima i studentkinjama društvenih nauka? Ne diskriminišimo! Tržištu hvala, biće i od njih kakvog ćara… Jedan deo, eto, edukuje nas, uhvaćene na mreži. Kolege su se snašle. Uhlebili se. Jer su kompetentni. Dok smo mi sa decom pogrešno “govorili o sticanju znanja”, kolege su ispravno širile kompetencije. Sada honorarno šire kućni budžet, a mi hvatamo priključak. Hvala im za drugu šansu. Uvek se nađu vredne žabice da razduže našu EU i njen “konzorcijum koji je vodila Hulla & Co, Human Dynamics K.G.”

Taman izvedosmo blistavi zaključak da su kompetencije nešto fantastično ali deficitarno u balkanskim vrletima i da u kompetencijama leži zeka-peka iz progresivnog jendeka, kad nam rektor Univerziteta u Beogradu pomuti rasuđivanje:

• “Nije lako obezbediti praksu za studente, jer tržište nije razvijeno, a poslodavci nisu zainteresovani.”

Eto ti sad! Rektor, verovatno usled opterećenosti nepotrebnim znanjem koje vuče poput bukagija za sobom, nije uspeo da već u narednom članku pročita kako “Srbija nezadrživo srlja u progres”. Možda nije kompetentan? Ipak je studirao u neko drugo vreme. Najverovatnije je rektor jedan od onih sa “visokim prosekom” i “nikakvim iskustvom”.

Da zaključimo. Evidento je, dakle, da je autor članka od bednog „znati nešto“ doskočio do vrednog „biti kompetentan za nešto“ pa se naposletku iskobeljao iz gliba nezaposlenosti „uz finansijsku podršku Evropske unije“. Reklo bi se da ni menadžer programa za mlade „Građanskih inicijativa“ ne stoji loše sa kompetencijama a verovatno ni sa finansijama. Rektor je iz nekompetentnih vremena, inače ne bi mračio vedru budućnost.

Jedino naša mučena Milica J. neutešno roni gorke suze. A samo u ovom članku njoj pokušavaju da pomognu najmanje dva lica u čiju smo se kompetentnost nedvojbeno uverili. Obrazlažu, izlažu, objašnjavaju, i što je najbitnije, svojim primerom pokazuju. Badava!

Pomozimo uplakanoj Milici da se pribere. Postoje najmanje tri nivoa kompetencija dostupnih nekome kao što je ona. Najviši nivo, i titulu majstora zaslužuje svako ko pronađe način da dalje širi opšte dužničke kompetencije. U tom slučaju ste čak u zavidnom položaju da preko najraznovrsnijih (ne)vladinih inicijativa mudrujete zašto za mnoge i pored visokog proseka nema zaposlenja u sopstvenoj državi. Nešto niži nivo i titulu “snaš'o se” zaslužuje svako ko se domogne odgovarajuće stranačke knjižice. Ova, politička kompetencija, veoma je popularna, a jednostavno se i brzo razvija i bez Razvionice. Ne zahteva nikakvu posebnu preduzimljivost ili inicijativu ili, daleko bilo, diplomu (prosek bolje da ne pominjemo).

Ukoliko ste, iz nekog nepoznatog razloga, gadljivi na prethodna zvanja, a nećete verovati ima i takvih (uzmimo samo Miličin primer), onda vam preostaje najniži nivo i zvanje vredne žabice koja pokušava da se iskobelja iz dužničkog gliba. No, njene kompetencije su ograničenog opsega. Što se više i upornije batrga, dublje tone.

Eto, Milice, na tebi je samo da odabereš! A ti se radije sve isto dereš: “visok prosek” pa “visok prosek”. Pa šta!

Nije to isto, bedno „znati nešto“ i vredno „biti kompetentan za nešto“, nego se razlikuju saaaaamo tako. Kol'ko vikneš!

Zato je URGENTNO da se uči KOMPETENTNO!

  [1] http://moodle.mpn.gov.rs/

[2] http://www.blic.rs/vesti/beograd/poslodavci-traze-vise-od-teorije/ty001sh

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović. Pedagoški nadzor: "Lale Gator Samoevaluator". Ilustracije: (1) Lincoln Agnew - "Harry Horsie". (2) Caio Orio - "Corporate Happiness". (3) Naoto Hattori - "Innocent Mind". EkoNoMski EpiLoG, DoNiRAJTE BLoG:   Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  svAkE NEDELJE u 9H, od 01. JAN, 2017! →  ✓ pAyPAL.ME DoNAciJA →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

Oštrim perom, MozGoDERoM:

[ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda ]

[ Стара криза у новом оделу ]

Prvi kritičari koji su prikazivali "Ime ruže" rekli su da je roman napisan pod uticajem blistave inspiracije, ali da je, zbog svojih pojmovnih i lingvističkih poteškoća, samo za retke srećnike. Kada je knjiga naišla na velik uspeh, prodajući se u milionskom tiražu, isti ti kritičari napisali su da sam, u stvaranju tako popularnog i zabavnog bestselera, nesumnjivo mehanički sledio neki tajni recept. Kasnije su govorili da je ključ uspeha ove knjige u računarskom programu - zaboravljajući da su se prvi računari s upotrebljivim softerom za pisanje pojavili tek početkom osamdesetih godina 20. veka, kada se moj roman već nalazio u štampi. U periodu od 1978 do 1979, jedino što ste mogli da nađete, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, bili su jeftini mali računari marke "tendi", i niko ih ne bi nikad koristio za pisanje bilo čega dužeg od pisma.

Nešto kasnije, malo uzrujan zbog tih navoda u vezi s računarom, formulisao sam pravi recept za pisanje računarskog bestselera:

Najpre, očito vam je potreban računar, inteligentna mašina koja misli za vas. Ovo bi za mnoge ljude bilo nedvosmislena prednost. Jedino vam je potreban program od nekoliko redaka; čak bi i dete moglo to da uradi. Zatim pohranite u računar sadržaj stotinak romana, naučnih dela, Biblije, Kurana i nekoliko telefonskih imenika (vrlo korisni za imena likova). Recimo nekih 120.000 stranica. Posle ovoga koristeći drugi program, postupate nasumično; drugim rečima, pomešate sve tekstove, vršeći neka prilagodjavanja - na primer, eliminišući slova e - da biste dobili ne samo roman nego perekovski lipogram. Na ovom mestu, kliknite na print, i budući da ste eliminisali svako e, ispostavlja se da dobijete nešto manje od 120.000 stranica. Pošto ih pažljivo pročitate nekoliko puta, podvlačeći najvažnije odlomke, odnesite ih u peć za sagorevanje smeća. Zatim sednete pod neko drvo, s parčetom ćumura i kvalitetnim papirom za crtanje u ruci, puštajući mašti na volju, zapišite dva retka - na primer: "Mesec je visoko na nebu / Šuma šušti." Možda to što se prvo pojavi nije roman, nego pre japanski haiku. Ipak, važno je započeti.