#godina

Čitava 2020. godina je bila užasna,

ostalo je još ovo jedno, poslednje poglavlje,

ove teško razumljive knjige.

Obećala sam sebi krajem 2019. da ću uraditi

bitnije stvari za sebe u 2020.,

za neke jesam, za neke nisam uspela.

Naučila sam dosta,

možda meni i najbitnija stvar,

uspela sam da zavolim,

onako iskreno i potpuno

posle mnogo godina

i posle mnogo bola.

Toliko dugo sam bila u čauri,

da nisam bila svesna koliko gubim.

Sve prolazi,

događaji se dese, da bi nas naučili

da bi porasli i shvatili šta je dobro za nas.

U ovoj godini,

izgubila sam mnogo,

neki ljudi odavno nisu deo mog života,

neki su mi postali mnogo važniji.

Jedino na čemu bih bila zahvalna,

jeste on,

a i vreme provedeno sa porodicom

za koje nisam bila svesna da mi fali

dok sve nije obustavljeno na 3 meseca.

Zahvaliću se na ovoj godini,

ma kakva god ona bila,

naučila me je više nego prethodne.

Volite, poštujte, želite, verujte i koristite svaki momenat.

Ne znaš kada će tvoja najveća želja

postati stvarna “slučajnost”,

kao i koliko umeš da voliš

posle svega što ti se desilo.

Budi hrabar.

da je moja koža

upila miris tvog tela

i u mojim sećanjima

vrte se tvoja dva oka

kada sam ti poslednji put mahnula

na autobuskoj stanici

koja nas je spojila

i potom razdvojila?

je l' ti znaš da smo mi zajedno

vlasnici dva kvadrata Glavnog trga

u gradu kraljeva i zmajeva

koji smo kupili

poljupcem u novogodišnjoj noći?

je l' ti znaš da granica

koja deli moj narod

od tvog naroda

je u mojoj glavi samo imaginarna crta

koja me nikada ne bi sprečila

da te uhvatim za ruku kada ti to zatreba?

je l' ti znaš da

noći koje sam prespavala

u tvojim jakim rukama

jesu moje omiljeno godišnje doba

i zvaću ih sreća?

samo to čuvaj u mislima

i budi mi dobro

tamo negde dalje od mene,

a kad dođe još neka Nova godina

možda tek neka peta po redu,

možda u Parizu,

možda u Barseloni,

možda u Njujorku,

dobićemo neki novi kvadrat

tog nekog novog grada.