Riječ uvijek iznevjeri misao. A pogotovo iznevjeri osjećaj.

Што ћeтe! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети?

Има носталгија према одређеном и према неодређеном, према знаноме и према незнаноме; а ове потоње су најјаче и најупорније. Носталгија је све што нас мами својом слијепом неумитношћу. А ако и непознато има ту атрактивност — то горе по нас! Није оно због тога мање наше, нити је његова власт над нама мање снажна. И није то тежња за нечим што стоји напрам нашем бићу, различито од њега: то је увијек она иста, стара жудња за интеграцијом нашег ја, онај поход због искупљења једног дијела себе.

Наша мисао непрестано прелијеће по непознатим видовима живота и свијета као што утанчани прсти слијепца прелазе преко непознатих и непојмљивих лица. А наш осјећај сустопце прати прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, одрази радости и туге, као смијех на слијепчеву лицу. Ја чак мислим да се у тој игри наизмјеничности и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арза и теза нашег живога даха, систола и дијастола нашег живога срца. И кад бацим поглед унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица мрака.

Italija: Desni centar u velikoj prednosti, i Berluskoni u trci za Senat

Šta znači Džokerov osmeh?

"Državni službenik" pokazuje ružno lice srpske desnice