DEČKO U PROLAZU

Ležim na podu, mokar, u beloj sobi. Vlažni zidovi, sa kojih se cedi još pokoja kap vode, smrde na vlagu. Ležim u beloj bolničkoj spavaćici koja se vezuje kanapima na leđima. Nemam snage da ustanem. Nemam snage da se sklupčam u fetusni položaj, a želeo sam. Krenuo sam, pa se ispružio po mokrom betonu. I ostao tako. Kap po kap se sliva sa zidova, dišem teško i isprekidano.

Tri meseca. Toliko je vremena prošlo otkad sam poslednji put video sunce, udahnuo svež vazduh i... pa, živeo. Poslednji put sam bio živ pre tri meseca. Zatim su se vrata zalupila, soba je počela da se puni vodom. Plivao sam ka gore, ka plafonu, dokle god sam mogao. Voda je nastavila da nadire. Čelo mi je udarilo o plafon, udahnuo sam poslednji put, a onda je voda odnela i to malo vazduha i potonuo sam dole, ka dnu. Osetio sam teret u grudima, kao da mi se pluća pune betonom. „To je to“, pomislio sam. Umreću. Kraj. Posle ovoga nema dalje, nema bolje, nema više ničega. Ovo je bio moj kraj, moj pakao, moj lični poraz i gubitak. Davim se u sebi, sam. Padam na dno polako, kao da me ni smrt više neće i lako udaram o pod. Čekam da umrem. Beton u mojim grudima postaje sve teži i bol je jedino što znam. Bol sam ja – više nemam ni ime, ni identitet, ni misli, samo teret u grudima koji će me smrviti svakog momenta.

Ali ništa se ne dešava. Ne umirem, samo se patim. Samo sam na korak do smrti, osetim njenu toplinu, ali ne mogu da se pomerim. I ne mogu da umrem. Ležim. Mučim se. Čekam. Ne pomeram se. Više ni ne mislim. Samo postojim na granici izdržljivosti.

A onda voda poče da otiče. Malo pomalo, spuštala se niz zidove, niz moje telo i napokon postpuno nestala. Iskašljao sam svaku kap koja je bila u meni i ostao da ležim. Bilo mi je hladno. Bio sam pokojnički beo. Bio sam živ.

Ležao sam mokar satima. Posle ko zna koliko vremena, uspeo sam da se stanem četvoronoške. Kao dete koje prvi put staje na noge da istraži svet, blenuo sam oko sebe. Voda se i dalje slivala niz zidove. Vrata su bila otvorena. Krenuo sam prema njima posrćući i pridržao se za dovratak. Napolju je sijalo sunce.

Ćutim.

Ćutim već dugo.

Prvo sam čekao da odeš, onda sam čekao da promaja odnese tvoje tragove iz vazduha. Miris poraza. I rekao sam sebi da neću pisati ništa dok ne budem disao svež vazduh, dok ne budem oprao sve blatnjave tragove tvojih cipela, dok ne budem bio srećan što te više nema.

I srećan sam sada. Još uvek slomljen, ali srećan. Jer bar nema ko da me lomi. I kao što lepim sebe selotejpom, povezujem stvari i gledam te drugačije. Sve je drugačije, samo je bol još tu. Ali i njega ću da ispratim.

Promenio sam se. Promenilo se moje i mišljenje o tebi. I nisam siguran koliko sada poznajem sebe. Neki ljudi odnesu deo nas kada nam odu iz života. Ostave nas nepoznate i nespoznate, tako da budemo sebi strani.

Za nekoliko dana će Nova godina. Nisam euforičan. Nisam još okitio jelku. Nisam još isplanirao gde ću je proslaviti. Nisam uradio ništa. Ne uzrujavam se više. Ne žalim se ni na šta. I ne verujem više u magiju novogodišnje noći, koja će jednim pomeranjem kazaljke sata rešiti nerešivo i reći neizrecivo. Zapravo, ne verujem da će bilo ko/šta uraditi ono što treba da uradim lično. Ne mislim da će ološ prestati da bude ološ. I mnogo mi je lakše tako.

Godina za mnom bila je prazna godina. Godina čišćenja. Raspakovao sam sve kutije, pobacao sve stare stvari, oplakao izgubljene ljubavi i oprostio sebi pojedina sranja koja sam napravio. Prebrisao sam svaki ćošak,  usisao svaku trunku prašine i ribao pod dok mi prsti nisu prokrvarili, dok ispred sebe nisam video savršeno čist, sterilan prostor. Ležao sam u lokvi krvi. I ništa se nije desilo. Hladan beton ispod mene, ulepljena odeća i neopisiv bol leđima. I ništa. Izvukao sam nož iz leđa, nekako se podigao na noge i odšepao kući.

Sledeće godine sve ću da radim drugačije. I jebaću vam mater.

decembar 2017.

Zadruga | TV Pink | 2017.

Water Boys by Lucas Murnaghan www.lucasmurnaghan.com

Instagram:  lucasmurnaghan

Teško mi je da se odredim prema tebi. Teško mi je da shvatim što te uopšte držim kraj sebe. Posle toliko vremena imam utisak da je sve izgubilo smisao. Možemo da se pravimo normalni, ali odavno to nismo. Mnogo je vremena prošlo i mnogo stvari se promenilo. Sve se promenilo, a mi smo ostali isti. Istrgnuti iz konteksta i bačeni u nepoznato vreme. Plivamo u nepoznatom. I ne puštamo se, ali se obojica davimo. Dokle? Ne mogu ni jedno ni drugo, ne mogu ništa. U jednom trenutku  želim da odem i nastavim bez tebe, u drugom da živim sa tobom. Da spakujemo nešto malo stvari i odemo u Beč ili Prag ili gde god hoćeš. I da budemo srećni i neopterećeni. Onda zažmurim i kažem sebi da ću te ostaviti sutra. Jutro osvane i probudi me kamion gradske čistoće. Ležim u krevetu još neko vreme, ustajem i otvaram prozor. Gledam napolje, gledam jutro, gledam taj dan i svestan sam da to nije ono sutra koje sam sinoć čekao. Sutra će biti sutra. Ili prekostra. Ali ne danas. Danas je ponovo sve u redu i lep je dan. Danas te ponovo volim i danas ti sve opraštam. Danas se ponovo davimo udvoje.

Možda ćemo zauvek biti zajedno. Sećam se kada smo se upoznali pre dve godine. Znali smo da to nije prvi put. Da se znamo već godinama i životima i da smo se sada samo ponovo našli. I tražićemo se kroz različite delove univerzuma, iz epohe u epohu, od mesta do mesta i uvek ćemo se ponovo sretati. Nećemo pružati ruku uz ljubazan osmeh i formalno saopštavati svoja imena. Zagrlićemo se, poljubiti i reći „pa gde si ti?“, kao kada smo se prvi put videli te 2015. godine.